Position: slideshow [ Style: outline]

 

 

Šarka (Vipera berus) je zmija iz porodice ljutica (Viperidae) i jedna je od vrsta gmizavaca sa najširim rasprostranjenjem na svetu: od Atlantskog do Tihog okena, i od Arktika do Grčke. I pored ovako velikog areala, populacije šarke se uglavnom smanjuju, često usled različitih uticaja ljudi na njih i njihova staništa.

 

Posebno su ugrožene populacije šarke koje naseljavaju i teritoriju Balkanskog poluostrva, izdvojene u podvrstu V. b. bosniensis (bosanska, odn. balkanska šarka). Za ovu podvrstu vlada mišljenje da naseljava samo visoke planine: manje je poznato da nastanjuje i prostore u nizijama, uglavnom uz tokove velikih reka.  

 

nizijskim populacijama šarke malo se zna, ne samo u Srbiji, veći i u drugim zemljama. Prema podacima iz dostupne literature, prisutne su u blizini Obedske bare, na Fruškoj gori i Vršačkom bregu; a početkom 20.veka ovih zmija je bilo i na Avali. Južno od Save i Dunava balkanska šarka naseljava brdsko-planinska područja: nađena je između ostalog, na Kopaoniku, Staroj planini, Vlasinskoj visoravni, Šar-planini i Prokletijama.

Nizijske populacije šarke naseljavaju uglavnom hladnija i vlažnija staništa oko autohtonih, starih šuma hrasta lužnjaka (Quercus robur), kao i okoline močvara. Ovi prostori su sve više ugroženi usled urbanizacije, seče šuma, širenja poljoprivrednog zemljišta, klimatskih promena i drugih, prirodnih i antropogenih procesa i uticaja. Populacije na navedena tri nizijska lokaliteta su međusobno udaljene i praktično potpuno izolovane, pošto su okružene velikim površinama obradivog zemljišta i ljudskim naseljima. Takva izolovanost malih populacija predstavlja ozbiljnu pretnju njihovom opstanku.

 

Šarke su uglavnom duge od 50 do 70 cm. Mužjaci su obično svetlosivi, a ženke smeđe ili riđe, sa jasno izraženom tamnom cik-cak šarom duž tela; šara je kod naših šarki (podvrsta bosniensis) ponekad isprekidana. Šarke mogu biti i potpuno crne (melanizam), a postoje i svetlosmeđe jedinke bez šare. Za šarke je karakterističan red belih krljušti na gornjoj vilici (supralabialia); na potiljku postoji šara u obliku latiničnog slova V ili X. Na glavi postoje tri krupne krljušti (čeona i dve temene). Glava je izdužena i ovalna. Leđne krljušti šarke imaju greben. Kao i kod ostalih ljutica, rep šarki je kratak u odnosu na telo; mužjaci imaju duži rep u odnosu na ženke. Kao i kod drugih ljutica, zenica je vertikalna. 

 

Šarke provode hladni deo godine (od oktobra-novembra do marta-aprila) u mirovanju, tzv. zimskom snu (hibernacija). Mužjaci izlaze prvi, a posle dve do tri nedelje pojavljuju se i ženke, nedugo nakon toga ove zmije kreću i sa parenjem. Šarka je, kao i druge ljutice, živorodna: ne polaže jaja, već rađa potpuno formirane mlade. Ženke šarke se, barem u visokoplaninskim populacijama, razmnožavaju svake druge godine. Na svet mogu doneti od 3 do 18 mladih zmija dužine od 13 do 15 cm i ne težih od 3 grama.

 

Šarke vode skriven i povučen život, pa ih ljudi retko sreću u prirodi. I kada dođe do susreta, šarke se uvek prve sklanjaju  i pokušavaju da izbegnu kontakt sa čovekom: čoveka ne doživljavaju kao plen i nikada ga ne napadaju prve. Kao i druge zmije, i šarka čoveka može napasti kada je ugrožena: kada se na nju slučajno nagazi, ili kad se pokušava uhvatiti.

 

Otrov šarke je efikasan je za lov na sitne životinje; na čoveka uglavnom nema jako dejstvo. U slučaju ujeda šarke kod ljudi se javljaju bol, crvenilo  i otok, vrtoglavica, problemi sa varenjem, mučnina, dijareja i slično; u malom broju slučajeva dolazi do komplikacija, a smrtni ishodi su izuzetno retki. 


Šarke se uglavnom hrane sitnim sisarima, vodozemcima, ostalim vrstama gmizavaca, a ponekad i prticama. Najveći udeo u njihovoj ishrani imaju razne vrste glodara, te ove zmije imaju veoma značajnu ulogu u ekosistemu: predstavljaju prirodni mehanizam kontrole brojnosti populacija glodara (hemikalije koje se koriste u suzbijanju ovih štetočina - rodendicidi - otrovni su i za ljude). Poznato je da glodari prenose veliki broj ozbiljnih zaraznih bolesti, a u stanju su i da nanesu ogromne štete letini (od 20-30% do 100% u godinama kada se prenamnože) - imaju, dakle, i ekonomski i zdravstveni značaj za čoveka. Imajući ovo u vidu, šarke treba posmatrati kao saveznike ljudi


 Šarka (Vipera berus) se u Srbiji nalazi na listi 
strogo zaštićenih životinjskih vrsta. Međutim, bez obzira na tako visok stepen formalne zaštite, u praksi je ova vrsta izložena brojnim pretnjama.

 

 Faktori koji najozbiljnije ugrožavaju populacije šarke i njihova staništa su:

• zauzimanje staništa povećavanjem obradivih površina

• prekomerna upotreba pesticida u poljoprivredi

• neplanska i totalna seča starih hrastovih šuma i zamenjivanje istih plantažama topole

• namerni i slučajni požari na staništima gde žive šarke

• urbanizacija

• ubijanje jedinki

• sakupljanje i odnošenje šarki sa njihovih prirodnih staništa


Kao i mnogim drugim vrstama, šarkama pogoduju tzv. mozaična staništa - prostori na kojima postoje i šume i vodene površine, i otvoreni prostori. Plantažna sadnja drveća ili stvaranje velikih površina pod jednom kulturom dovode do nastanka prostora koji su nepogodni za živi svet, i često su gotovo sterilni.

Očuvanje šarke i njenih staništa istovremeno predstavlja i očuvanje drugih retkih i ugroženih vrsta životinja, pa aktivnosti predviđene ovim projektom imaju višestruki značaj kako za prirodu, tako i za čoveka.

 

Planirano je detaljno pretraživanje staništa pogodnih za šarke u nizijskim delovima Srbije (tj. u Vojvodini). Nameravamo da prikupimo precizne podatke o rasprostranjenju šarke, o stepenu međusobne izolovanosti njenih populacija, kao i o pretnjama kojima je izložena ova strogo zaštićena vrsta. Takođe ćemo sakupiti osnovne podatke o populacijama (o njihovoj veličini i gustini, odnosu polova, uzrasnoj strukturi): ti podaci će služiti kao osnova za buduće studije, i temelj na osnovu koga ćemo predlagati aktivnosti usmerene ka zaštiti i monitoringu. Beležićemo i osnovne morfološke mere, što će omogućiti poređenje nizijskih populacija balkanske šarke u Srbiji sa populacijama ove vrste u drugim delovima naše zemlje, i u nekoliko drugih Balkanskih država. 

Nameravamo da, paralelno sa terenskim istraživanjima, uspostavimo kontakte sa lokalnim školama, poljoprivrednicima, zaposlenima u šumarstvu, i sa organima uprave, kojima ćemo držati predavanja sa prezentacijama vezanim za šarke, njihovu ulogu u prirodnim ekosistemima i u onima koji su izmenjeni ljudskim delatnostima, kao i o potencijalnim pretnjama po ljude. Jedan od naših glavnih ciljeva jeste umanjivanje straha i rušenje predrasuda koji okružuju šarke (i zmije uopšte): predstavićemo osnovne detalje vezane za ponašanje zmija i podatke o učestalosti ujeda i ozbiljnosti njihovih posledica po ljude, koji su dostupni za nekoliko evropskih i balkanskih zemalja. Posebno ćemo naglasiti značaj šarki u agroekosistemima, gde su one prirodni regulatori brojnosti populacija glodara. Istaći ćemo potrebu da se održi mozaična struktura staništa i da se očuvaju preostali koridori koji povezuju fragmente pogodnih staništa: ovi elementi su pod snažnim pritiscima postojećih i planiranih plantaža monokultura u Vojvodini. Obezbedićemo, za sve ciljne grupe, štampani materijal u kome će biti predstavljeni osnovni zadaci projekta. logo za sajt

Osnovni ciljevi projekta su:

  1. provera prisustva nizijskih populacija šarke na do sada poznatim (objavljenim) i potencijalno pogodnim nepoznatim lokalitetima;
  2. popisivanje pretnji kojima su nizijske populacije šarki izložene i razmatranje potrebnih mera zaštite;
  3. prikupljanje, gde god je moguće, osnovnih informacija o populacionim parametrima;
  4. edukacija lokalnog stanovništva, upravljača i donosilaca odluka o potrebi da se zaštite ova zmija i njena staništa, kako bi se obezbedila osnova za buduće planove upravljanja.

Za dodatne informacije dostupni su:

imejl: alexandar.simovic[at]gmail.com

Rufford sajt: http://www.rufford.org/projects/aleksandar_simović

 Sajt projekta: http://www.berusbosniensis.shdmr.org
© Aleksandar Simovic