Position: slideshow [ Style: outline]

zmijasajtweb 

Oglašavamo se povodom nedavnih napisa u nekim dnevnim glasilima o „gotovo fatalnim“ susretima lјudi sa otrovnim zmijama u Srbiji. Konkretan povod za ovo reagovanje je tekst „Za hvatanje zmija nema novca“, objavlјen u „Politici“ od četvrtka, 23. maja 2013, na str. 16. Jedan od incidenata detalјnije je opisan u „Telegrafu“ („Jedva preživeo ujed šarke“, 21. maj 2013.). Nakon navedenih članaka, objavlјeno je još nekoliko priča na istu ili sličnu temu. Neki dnevnici objavili su i fotografije zmija koje se mogu naći u okolini Beograda. Nažalost, neretko se i u štampanim medijima tokom odabira fotografija potkradu greške. Na internetu smo nailazili na članke vezane za zmije na Balkanu, ilustrovane fotografijama vrsta koje nastanjuju isklјučivo Severnu Ameriku.

Napred navedena dva dnevnika nisu usamlјena u ovako dramatičnom izveštavanju: svake godine, tokom proleća i početkom leta u pisanim i elektronskim medijima veoma su brojni (neki se, doduše, ponavlјaju) izveštaji o pojavama, čak najezdama, te napadima zmija širom Srbije (isto važi, npr. za Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku).

Kao herpetolozi (biolozi koji se bave vodozemcima i gmizavcima) koji su u proseku po deceniju proveli u radu sa otrovnim zmijama u Srbiji i zemlјama u okruženju, osećamo se pozvanima da ukažemo na izvesne netačne navode i uopšte (u velikom broju slučajeva) pogrešan pristup izveštavanju o ovakvom tipu događaja.

U oba napred navedena teksta govori se o ujedu šarki u okolini Niša. Na području Niša šarka (lat. Vipera berus) nije sa sigurnošću zabeležena: najbliže njeno poznato prirodno stanište je Stara planina. Pretpostavlјamo da se zapravo radilo o ženkama poskoka (Vipera ammodytes), koga lјudi inače zovu šarka ili šaran.

Ujedi otrovnih zmija su u Srbiji izuzetno retki, i veoma je mali broj smrtnih ishoda. U poređenju sa drugim uzrocima povreda i nasilne smrti (saobraćajne nesreće, tuče i ubistva, ujedi pasa i čak stršlјenâ ili pčela), ujedi zmija su zaista zanemarlјivi, kako po broju slučajeva, tako i po posledicama koje izazivaju.

Koliko je nama poznato, nikada nijedne novine ili televizija nisu do kraja ispratile smrtni ishod posle ujeda otrovnice. Nikada nije navedeno da se smrtni ishod desi uglavnom kod osoba koje su starijeg životnog doba i lošeg kondicionog stanja i koje, po pravilu, pate od neke hronične bolesti. Takođe, ne pominje se ni anafilaktička (burna alergijska) reakcija na otrov, koja je takođe jedan od najčešćih uzroka smrti usled ujeda otrovnica. Može se biti alergičan na neki sastojak otrova, kao što se može biti alergičan na šumske jagode ili penicilin. Da budemo precizniji, više lјudi strada usled anafilaktičke reakcije na otrov pčela tokom jedne godine nego od otrova ili posledica otrova zmija otrovnica na stogodišnjem nivou.

Takođe, nije redak slučaj da i sami lekari ne znaju šta treba uraditi kod ujeda otrovnice i u većini slučajeva nisu ni sigurni da li je uopšte u pitanju ujed otrovnice, tako da se serum daje i kada treba i kada ne treba. Kod primene seruma ne pominje se serumska bolest, koja je mnogo ozbilјnija od dejstva ili posledica samog otrova zmije.

Tragovi zubica

 

Zmije ne napadaju lјude, jer za to nemaju razloga: suviše smo krupni da bismo mogli biti plen vrsta koje prirodno nastanjuju Evropu. Neke vrste ujedaju, ali jedino u samoodbrani, odnosno kad ne uspeju da pobegnu ili zaplaše napadača izvijanjem tela i šištanjem. Kako biste vi reagovali kad bi vam neko (100 do 1.000 puta teži od vas!) zgazio na kičmu dok se, u sopstvenom dvorištu, izležavate na prepodnevnom suncu, ili se zainatio da vas istera iz bezbedne hladovine u koju ste se povukli na odmor dok ne prođe vrućina?

Većina zmija, uklјučujući i otrovnice, na našem području se može sresti od ranog proleća do pozne jeseni. Nasuprot uvreženom verovanju, zmije nisu najaktivnije tokom najtoplijih delova dana; naprotiv, najlakše ih je uočiti ujutru ili predveče, dok su tokom najtoplijih sati skrivene (često ih lјudi nalaze među naslaganim trupcima, ispod slame, u podrumima i sl.).

Otrovnice u Srbiji i prva pomoć u slučaju ujeda

Kod nas se sreću tri vrste otrovnih zmija: poskok (Vipera ammodytes), šarka (Vipera berus) i planinski šargan (Vipera ursinii). Najređi je šargan: ima ga samo na delovima Šar planine i Prokletija (u okolnim državama šire je rasprostranjen, uvek na staništima iznad 1.100 mnv).

Sargan obelezena 1

Južno od Save i Dunava, šarka se može naći samo na visokim planinama, na kojima joj uslovi sredine odgovaraju: vlažna, hladna, senovita staništa, u zoni smrčevih i jelovih šuma i visokoplaninskih livada i pašnjaka. Takvih staništa ima na Kopaoniku, Staroj planini, planinama oko Vlasinskog jezera, Šar planini i Prokletijama. Severno od Save i Dunava ova vrsta se može sresti na Vršačkom bregu, Fruškoj Gori i Obedskoj bari.

Sarka obelezena

 

Najšire je rasprostranjen poskok, koji naselјava i manje nadmorske visine i često se viđa u blizini obradivih površina i naselјa.  Sve naše otrovnice rađaju žive mlade.

Poskok obelezena

 

U odnosu na neotrovnice (ponekad duže od 2 metra), otrovnice su kraće (do 70 cm, retko 90 cm ili više), deblјe, tromije i imaju karakterističnu romboidnu (poskok) ili cik-cak šaru na leđima (šarka i planinski šargan). Osnovna boja tela mužjakâ je siva a šara duž leđa crna, dok su ženke riđe sa tamnobraon šarom. Šarka ponekad može biti i potpuno crna. Poskok se od ostalih otrovnica jasno razlikuje po roščiću na vrhu njuške. Naše otrovnice imaju vertikalno postavlјene zenice.

Ujed otrovnih zmija poznaje se po dve ubodne ranice na odstojanju od 6 do 10 mm, koliki je razmak otrovnih zuba. Tragovi ujeda obično krvare, brzo se javlјaju bol, oteklina (mogući su i masovni otoci), utrnulost i crvenilo. Treba imati na umu da zmije ne ubrizgaju otrov pri svakom ujedu (postoji tzv. suvi ujed, kojim životinja samo upozori na činjenicu da može nauditi napadaču).

Znaci trovanja zavise od opšteg zdravstvenog stanja ujedene osobe, a izraženiji su ako je ujedena starija osoba ili dete. Znaci su takođe izraženiji ako su ujedi locirani na glavi ili vratu. Od simptoma javlјaju se: znojenje, opšta slabost, ubrzano disanje, dijareja, povraćanje i gubitak svesti.

Od prve pomoći treba primeniti samo istiskivanje mesta ujeda do pojave sukrvice. Nikako ne treba isisavati ranu, pošto se u ustima često nalaze ranice preko kojih otrov može dospeti u krvotok!

Ujedenome treba dati što više tečnosti (vode, nikako alkohola). Nakon ukazane prve pomoći ujedenu osobu treba transportovati do najbliže zdravstvene ustanove.

U nekim slučajevima (kada ste znatno udalјeni od naselјenog mesta) može se primeniti i podvezivanje ako je u pitanju ekstremitet. Podvezivanje se vrši uz oprez, jer u slučaju neadekvatne poveske ili dužeg zaustavlјanja krvotoka može se naneti šteta veća od one koja nastaje usled samog ujeda.

Kako lekarska pomoć nije uvek dostupna, preventivne mere su najbitnije. Zbog toga pri kretanju po terenima na kojima se mogu naći otrovnice treba nositi čvrstu i duboku obuću i dugačke, relativno debele pantalone, pošto su noge najčešća mesta ujeda.

Serum protiv zmijskog otrova sme dati samo osoba ovlašćena za to (lekar), i to, ako je moguće, u zdravstvenoj ustanovi! Samoinicijativno davanje seruma nije preporučlјivo, zbog mogućnosti pojave anafilaktičkog šoka – usled kojeg smrt može nastupiti u roku od nekoliko minuta!

Mora se imati na umu da klinička slika i opšte stanje ujedene osobe izgledaju veoma loše, ali je prognoza posle ukazane prve pomoći pozitivna. Smrtni ishodi su (u slučaju ujeda naših otrovnica) izuzetno retki.

Zaklјučci i preporuke

Kako se pokazuje (u svetu su rađene naučne studije na tu temu), kod lјudi je strah od zmija, u velikom broju slučajeva, naučen. Ilustracije radi, mala deca se uglavnom ne plaše zmija (kao ni ostalih životinja) i rado ih dodiruju i raspituju se o zanimlјivostima. Često u porodici ili kasnije, u školi, budu naučena da treba da ih se plaše; uzgred, naravno, nauče i da „to treba odmah ubiti“. Na našim prostorima je takav strah od zmija potpuno neopravdan. Oprez je neophodan, svakako, ali paničan strah od svega što makar i liči na zmiju, i slepa mržnja koja ga prati, potpuno su neosnovani. Naročito je nepotrebno plašiti se velikih, odn. dugačkih zmija: kako smo napred izneli, na našim prostorima su neotrovne sve zmije duže od metra.

U datom članku u „Politici“ između ostalog se navodi kako nedostaju materijalna sredstva neophodna za nabavku opreme za hvatanje i transport zmija, te da volonteri zmije hvataju golim rukama. Za rad sa neotrovnim zmijama nije neophodna nikakva oprema (i nikakvog rizika nema ni ako se hvataju golom rukom – niti ako za istu ujedu, braneći se). Za rad sa našim otrovnicama dovolјne su radničke kožne rukavice: cena para dubokih, postavlјenih, varilačkih rukavica, koje štite polovinu podlaktice, kreće se od 320 do 450 dinara. Zmije se do mesta puštanja mogu transportovati u platnenim vrećama, džakovima ili bilo kojoj posudi odgovarajuće veličine, koja se može čvrsto zatvoriti (ali tako da životinje imaju i dovolјno vazduha).

Apelujemo na građane da se blagovremeno informišu o životinjama na koje mogu naići prilikom boravka u prirodi, te da se i prema sebi i prema okolnom živom svetu odnose pažlјivo i odgovorno.

Sa druge strane, na novinare (još uvek su u manjini oni koji se ozbilјno potrude da pre pristupanja pisanju prikupe odgovarajuće informacije) apelujemo da o bliskim susretima lјudi sa zmijama izveštavaju sa manje strasti i težnje za senzacionalizmom, za čime zaista nikakve potrebe nema. Svakog proleća, u periodu kada se ovi gmizavci bude iz zimskog perioda mirovanja i počinju da se intenzivno udvaraju, pare i hrane, pojavi se veliki broj tekstova u kojima se neretko preteruje u opisima broja, veličine ili stepena agresivnosti zmija. Pisanjem o užasu i blizini smrti usled ujeda zmija samo se, bespotrebno, stvara panika među građanima. Ne omalovažavamo ničiji bol i strah, samo molimo da se i novinari bolјe obaveste pre nego što počnu da pišu o zmijama. Naročito je važno da naslovi ne budu bombastični: često se može pročitati npr. „Zmija u centru (Beo-)grada“ – neretko se iza takvog, podeblјanog naslova ispisanog vrlo krupnim slovima, nađe i pokoji znak uzvika – da bi se do kraja članka ispostavilo da je nađena recimo belouška (potpuno neotrovna zmija, vezana za vodena staništa kakvih je oko Beograda popriličan broj).

Nadamo se da će ubuduće kako novinari tako i građani, kada naiđu na neku nedoumicu u vezi sa gmizavcima i, naročito, otrovnim zmijama, naći vremena i načina da se za savet obrate herpetolozima zaposlenim na Biološkom fakultetu u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu, Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, u Zavodu za zaštitu prirode Srbije ili članovima Srpskog herpetološkog društva „Milutin Radovanović“. Na internetu postoji veliki broj informacija vezanih za zmije; neke od njih ipak treba uzimati sa rezervom.

Kao i mnoge druge vrste životinja, zmije su (na globalnom nivou) ugrožene usled narušavanja i uništavanja pogodnih staništa, izlova za čuvanje, prodaju ili zbog kože, te direktnog ubijanja. Mnogo je više zmija stradalo od ruku (motika, motki...) lјudi nego obrnuto. U Srbiji su šarka i šargan strogo zaštićene, a poskok zaštićena vrsta.

Zmije uopšte (u okolnostima kada „delimo“ stanište) donose čoveku više koristi nego štete. Samo treba da naučimo kako da se ophodimo s njima.

Srpsko herpetološko društvo „Milutin Radovanović“

Autor fotografija: Aleksandar Simović

 

 

© Aleksandar Simovic